O srcu i onima koji ga nemaju

Zamorci su najveća sreća na svijetu. Nema ništa pufastije, mekše i slađe od tih dlakavih buhtlica, poskakujućih svinjica koje brbljaju, čeprkaju, grickaju i skviče od sreće kad me vide. Zaboravila sam već koliko me smiruju njihovi zvukovi i miris sijena u stanu. Da me netko čuje kako pričam s njima, zatvorio bi me u sobu s gumenim zidovima i bacio ključ. Moje henganje sa zamorcima pretvori se u razgovor u kojem ja uglavnom izgovaram nebuloze poput gdje su moje medene bebe, ko je mali dlakavac, daj da vidim male zubeke, vidim ti nogice, ljubica bubica zubica, ko je moja vesela kokica, jesi ti mala krtica, dali su mi malu krticu, gdje su moje dlakave puslice i slično. Ne znam jesu li svi tako munjeni sa svojim ljubimcima, ili su neki ljudi kiborzi kojima je samokontrola drugo ime, ne znam. Ali ja se topim kad vidim, čujem ili čak samo pomislim na zamorčiće. 
Osjetljiva sam na to kako ljudi drže životinje. Stvarno jesam. Mislim da je uvijek daleko bolje nemati životinju, nego ne brinuti. Pa ako već u startu razmišljaš koliko maksimalno možeš životinju ostaviti samu, bez hrane ili čišćenja, kupi plišanu životinju i drži je na polici.
I ne kužim ljude koji kažu da ne vole životinje. Ne razumijem to, doista. Ajde da kažeš da nisi za ljubimce, poštujem to, ali to da ne voliš životinje mi zvuči baš sociopatski. Kad čujem da netko kaže da ne voli životinje, ja tu osobu s puno osude stavim u ladicu defektnih ljudi i prestanemo se družiti po bilo kojoj osnovi jer to, ako se mene pita, nije baš normalno. Da ne kažem da je posve nerazumno, jer životinje su sastavni dio sistema u kojem živiš, i to je kao da kažeš da ne voliš drveće ili nisi fan zemlje i zraka. Čovjek ima svako pravo odlučiti da neke stvari nisu za njega: netko ne želi voziti, netko ne želi djecu, netko nema biljke u stanu jer mu umiru velikom brzinom, netko ne želi ljubimce. Ali ako netko gleda kaktus u tegli i ima potrebu reći da ne voli biljke, taj ima bar neki lakši, ako ne i teži poremećaj.
Ali zašto sve ovo pišem... Postavio netko neki dan na redditu pitanje oko čega ste snob. Odgovaraju ljudi svašta, netko nosi samo kvalitetne i skupe čarape, netko ne dopušta da se bilo što zove guacamole... Što me navede da razmislim o vlastitom snobizmu. I osuđujem li, koliko i zašto ljude. Zaključak je da osuđujem, i mislim da s punim pravom, svakoga tko ne brine o svojoj životinji kako treba. Ne govorim o mlaćenju životinja. Govorim o stvarima za koje šupci ne misle da spadaju u zanemarivanje i zlostavljanje, a spadaju. O tome da si prelijen da očistiš mačji pijesak, pa mačka zgađena traži gdje da se popiša. Govorim o ljudima koji drže ribice u tegli od krastavaca i čiste ih onda kad shvate da ih više ne vide kroz staklo. Govorim o ljudima koji drže glodavce u minijaturnim kavezima i čiste ih kad se usmrde neizdrživo. Govorim o ljudima koji misle da ako kastriraju psa, to znači da su i sebi otfikarili jaja. Hint: ako poistovjećuješ svoju muškost s psećim jajima, idiot si.  I pimpek ti je mali. Pričam o ljudima koji drže pse nesocijalizirane na lancu u dvorištu ili garaži i ne dopuštaju im da budu ravnopravni članovi obitelji. Ne vode pse u šetnju. Nije me briga koliko ti je veliko dvorište, uzmi psa, stavi ga na lajnu i izvedi u šetnju. Svaki dan. Pusti ga da se istrči, svaki dan. Govorim o ljudima koji imaju papige, pa se ne bave njima, hrane ih kruhom kad se sjete da ih nahrane i mijenjaju im vodu jednom tjedno. Govna ste, prava, pravcata govna. Osuđujem vas. Ne zaslužujete ribice, papige, glodavce, pse, mačke. Zaslužujete da vas netko prebije, stavi na lanac, zaboravi nahraniti i drži tako posrane na zimi mjesecima. Jer to se ne radi.

Još par rečenica o tome što se ne radi. Kaže kolegica kako bi voljela rasnog psa. "Što ti nemaš već psa?" "Ma imam, ali taj je ružan." Ubij se, kolegice.
Kaže o drugoj kolegici koja je plakala kad joj je uginuo mačak: "Meni je to bolesno, ona je plakala, a to je samo mačka." Ti si bolesna, kolegice. Nemoj se razmnožiti.

I još... Ako na fejsu pitate što da radite sa životinjom koja ne jede, ne pije, krvari, ima napadaje, ispadaju joj zubi i sl. - kreteni ste. Idite veterinaru. Odmah. Da, sad.
Ako imate psa ili mačku, osigurajte ih. To je moguće, da. Kod nas, da. I ne, uopće nije skupo.



Primjedbe

  1. Bravo! Pa bravo! I jos jednom BRAVO!
    A ja razmisljam sta jos da dodam u kucicu da malim plisanim pufnicama bude toplije i mekse..

    OdgovoriIzbriši
  2. Stvari nisu crno bijele. S jedne strane sve što si napisala stoji, s druge strane ne treba NEKAD osuđivati ljude na prvu. Ja npr. znam da u Sarajevu postoji samo jedan veterinar koji se bavi papigama i znam da ako je on na godišnjem ili negdje na poslovnom putu, a meni u tom momentu zatreba vet, bolje je da se informišem preko fejsa, nego da pticu vodim nekome ovdje. Veterinari ovdje svoje domete znanja i specijaliziranja završavaju na domaćim životinjama s farmi i eventualno mačama i psima (a znam i masu slučajeva unakaženih pasa, sjebanih operacija i preminulih maca i kuca radi njihovog nemara). Sjećam se kada je sestra imala zamorca koji se neočekivano razbolio, odveli smo ga veterinaru da bi on rekao, "pa dobro prehlade su česte kod zamoraca, lako uginu, kupite novog." Od tad mi je milijardu puta bio draži fejs i internet i savjet stranaca nego naših "veterinara." Tako da, treba prvo uzeti u obzir iz kakve pičke materine od društva neko traži savjet, prije osude.

    OdgovoriIzbriši
  3. To definiranje ljepote psa ili mačke ili bilo kojeg ljubimca po boji krzna uvijek me raspizdi. Kao da je boja nečije dlake garancija njegovog karaktera, omg... a tek kad netko kaže samo mačka, samo pas... oni su bili sa mnom u dobru i zlu dok su bili, a gdje si ti samo čovjek/prijatelj bio???

    OdgovoriIzbriši
  4. Što se tiče razgovaranja sa životinjama, savršeno je normalno da se s njima priča. Čudni su oni koji im se obraćaju kao da su (samo) životinje! :)
    Sve drugo me boli čitati, lanac, mučenja, šutanje, šetnje na lajni da pas ne može ni glavu spustiti, kurčenje pasminama, izbacivanje na cestu jer netko ide na skijanje/more.
    I da, životinje su dio sistema kojem i mi pripadamo. Nema tu voljenja- nevoljenja.

    OdgovoriIzbriši

Objavi komentar

Popularni postovi