Pork Chop

Već neko vrijeme razmišljam o zamorčićima. I kako bih voljela dva. Dvije. Curice. I kako bi to bilo super. I sve čekam neke idealne uvjete koji ne dolaze jer idealno je utopija, i kontroliram se da od normalne odgovorne osobe ne postanem crazy guinea pig lady. 

J. mi nudi mačiće, i slatki su, i ako tko hoće mačića, preporučujem, medeni su, ima ih još i traže vlasnike. Ali meni to ne riješava problem zamoraca, jer da mi netko sad da mačku, psa, kravu... Ja bih i dalje zamorčiće. Naprosto, oni su moji najdraži. 

M. pak volontira, dijeli okolo napuštene zečeve, uvaljuje kuniće tipovima na Tinderu, i odjednom najavi da joj na čuvanje do udomljenja dolaze dva zamorčića. Dva brata, Robi i Zvonko. Pa kako možeš dat mekanoj loptici ime Zvonko. Moram ih uzet samo da im imena promijenim. Ali ne mogu. Ja sam odgovorna, zrela osoba, ovo je velika odluka, ne mogu samo tako brzopleto uzeti dva, i to dečka. 

Ne uklapa mi se to u plan, pa ja sam mislila uzeti dvije cure. Šaljem joj poruku, da nisu možda dečki koji dolaze ipak cure. Nisu. Svejedno ću ih doć pogledat. Samo pogledat. Hodam do nje preko kvarta. Samo idem vidjet dečke. Nije kao da ću ih uzet. Trebam nazvat brata da se dogovorimo kad će mi dofurat stvari za zamorce. Ako ih uzmem. Što sigurno neću. Idem ih samo vidjet. 

Zgužvani su i mali. Preplašeni, čupavi i tamni. Očice im ne vidim od krzna. Što je skroz nebitno, jer ih neću uzet. Dogovaramo kad ću doć po njih. Idem doma, jer moram nazvat udrugu da se dogovorimo oko ugovora o udomljavanju. Što je skroz čudno, jer ja sigurno neću uzet ta dva dečka. 

Eno ih u sobi, večer druga, kod mene su puna 24 sata. Sad se zovu Pork i Chop. Chop je najmanji dečko iz legla. Bojom podsjeća na miša i silno je borben. Srčaniji je i hrabriji od Porka. Danas mi već jede iz ruke. Pork je šaren, veći, čupaviji. Ima fascinantan talent da posauga po kavezu svu hranu koja ostane nakon hranjenja. Ali tek kad se ja maknem i kad Chop zaspi. 

Jučer sam u šoku gledala kako se loptasti Pork penje na kućicu (premali su još za penjanje) i čekira ljuljačke, da ne bi slučajno i gore bilo kakve hrane. 

Čudno je to, kod mene su 24 sata, od kojih sam 8 provela spavajući i 8 na poslu. Pa da mi netko kaže da ih moram vratiti, mislim da bih im krivotvorila putovnice i pobjegla na Kubu. A neki bace ljubimca na cestu, kao da su poderane papuče. 

Ali ovo je hepi post. Evo mojih njupkalica. 
Natjecanje je završeno, moji su najljepši. Hvala na pažnji i doviđenja. 


Primjedbe

  1. Medeni su💞
    Ja sam tražila bar zamorca da uzmem, rečeno mi je: "kad budeš živela sama, u stan dovedi i slona, nije problem".
    Tako da ću ja sad da živim preko tebe svoj zamorački san. 😊
    Daj s vremena na vreme neki update, da vidimo kako su.😊

    OdgovoriIzbriši
  2. Čestitam!
    Nek im je veselo i sretno kod tebe, i tebi s njima :)

    OdgovoriIzbriši
  3. Haha, bilo je pitanje kad ćeš posustati. :D
    Čuvaj ih dooooobro od bilo kakvog strujanja zraka i naglih temperaturnih promjena. Lako se prehlade i onda još lakše uginu. A čovjek se najlakše veže jer jesu preslatki. :)

    OdgovoriIzbriši
  4. Ne smiju jesti frišku rosnu travu. Niti ništa vlažno. To smo naučili na onaj najteži način. Mi smo našeg nosili u džepu :)

    OdgovoriIzbriši

Objavi komentar

Popularni postovi