Imaginarni ljubimac

Pitam se pamte li luđaci trenutak u kojem su shvatili da su ludi. Sumnjam da je to baš pitanje službene dijagnoze, gdje nosiš doma povijest bolesti i shvatiš da imaju ime za to što ti imaš. Nego, ima li trenutak u vremenu kad ti postane jasno da nisi normalan ni po jednom normalnom kriteriju i da s tobom stvarno nešto ne valja? Jer mislim da sam imala taj trenutak danas. 

Zadnja tri tjedna prolazim pored novootvorenog dućana za kućne ljubimce i pitam se imaju li zamorčiće. Ne bih ih kupila, mislim da bih prije udomila kakvu neželjenu mucastu bebu, ili dvije iz istog legla čak. Ali ja volim zamorčiće, oni su prirodni prozac, nema savršenije životinje od njih i nenormalno ih obožavam. 

Tri tjedna prolazim tako i pitam se imaju li zamorčiće, ali ne ulazim. Iz raznih razloga. I danas uđem. Ne znam je li do toga što sam imala dan na poslu nakon kakvog mi treba prozac, ili sam jednostavno odlučila da i to skinem s dnevnog reda. Uđem tako i razveselim se činjenici da su prodavači skroz na drugom kraju i da slažu nešto, pa se mogu sasvim neprimjetno prišuljati životinjama i baciti pogled. A to sam i učinila. Bacila pogled. Nakon čega sam shvatila da prodavači stoje iza mene. 

Krene nuđenje, činčila, degu, zec... Ne, ja sam samo došla vidjeti zamorce. Ne, ne, ne mislim kupiti zamorce. Ovo što sam prislonila nos na staklo kao izgladnjelo dijete na izlog pekare to ja onako, bezveze, iz hobija, ne, nemojte mi nuditi, ne mogu. Imam zamorca. Kažem. Lažem. Jer nemam. Ali izleti iz mene kao prvo što mi padne na pamet, jer nemojte mi nuditi životinje, ja ih želim sve. Bolje da mi nudite opremu i ostale pizdarije, na to sam imuna. 

I krenem natraške, odgovarajući ljubazno na pitanja o svom imaginarnom zamorcu, i koju hranu nikako ne voli, džabe je nudite, da, dobro je sijeno, ali ne treba mi trenutno. Prodavačica priča o svojoj zamorčici. Ja se i dalje smješkam hodajući natraške. Uspoređujemo navike naših zamoraca. Moj može biti nevidljivi prijatelj njezinoj. 
Put laži, tih deset metara natraške. Doviđenja, sigurno se vidimo, da, svakako ću doći po sijeno. 

Nisam normalna. Nisam normalna. Nisam normalna. 

Primjedbe

  1. Kad videh naslov teksta, najpre se setih "kobajagi ljubimca", one male spravice za kojom smo ludeli kao deca:
    https://www.youtube.com/watch?v=8NeWw_mE3x0
    Moj je bio žuti aparatić dinosaurus i "uginuo" je za tri dana, a roditelji pukli previše novca za ono vreme.
    Što se tiče zamoraca, moj brat od tetke imao je morske prasiće kad smo bili klinci. Dozlaboga naporne živuljkice, unerede kavez za tren oka i svi bi na kraju pobegli. :)

    OdgovoriIzbriši

Objavi komentar

Popularni postovi