Šupkopopis

Dugo sam mislila da me ništa ne može izbaciti iz takta kao ljudska glupost i primitivizam. Ali bila sam u krivu. Da, glupost i primitivizam me ljute, rastuže čak. Ali ništa, baš ništa me ne može tako trenutno raspizditi kao javna šupkovitost. 
Sebične guzice, ovaj post je za vas. Ne mislim da je misliti prvenstveno na sebe nužno loša stvar. Ali u trenucima u kojima ne biti šupak prema drugima doista ne znači nužno i žrtvu s tvoje strane, u trenucima u kojima u javnom prostoru, na javnim površinama trebaš pokazati da se nisi sam odgojio u šumi i da znaš bar neka osnovna pravila lijepog ponašanja i zašto je suživot dobra stvar, ako u tim trenucima budeš šupak, komunalni redari bi trebali imati mogućnost da te odgojno išamaraju. Ako se guraš preko reda jer je red za tvoje pojmove predugačak, ako ne pokupiš govno za svojim psom, ako bacaš smeće na pod, ako zauzmeš dva parkirna mjesta, ako zakrčiš put drugim pješacima jer eto, baš ti se sad priča o tetinoj babi sa susjedom nasred pločnika, zaslužuješ par odgojnih šamara. Letvom. 
Jučer mi je bio čudan dan. Priznajem, bila sam solidno nervozna jer su za moje pojmove jučer svi bili nekako usporeni. Postavim pitanje, nakon 15 minuta razmišljanja u kojima ja čupam kosu, dobijem neko "ne znam". Kao da se nikome jučer nije radilo, a ja u zoni sumraka gdje su mi kolege neučinkoviti ali i histerični ljenjivci. Slomljena nakon 8 sati zone idem doma. Ispred mene hoda žena s newfoundlerom. Ako ne znate kakav je to pas, to je fluffy tele crne boje. Eto, sad znate. I u jednom trenutku, pas zastane i njuši kantu za smeće s desne strane pločnika, s lijeve strane je parkiran neki auto, a vlasnica psa drži lajnu neka 2 metra dalje, dok ja naivno čekam da pozove, povuče ili jednostavno dođe do psa i odgura ga s pločnika da mi, obični smrtnici od pješaka, ne moramo na cestu, pod aute. Ne smeta mi čekanje. Ne smeta mi pas koji njuši smeće. Ne smeta mi što ne mogu proći odmah i sad. Ok, smeta mi, ali nisam raspižđena. Ono što me raspizdi je pogled vlasnice direktno u mene, i onda nezainteresirano micanje pogleda. Vidiš da čekam, vidiš da nemam kud jer ti je pas doslovno zakrčio stazu. Vidiš, i nije te briga. Jer pa šta. 
Ja ne odgajam tuđu djecu i ja ne odgajam tuđe pse. Točka velika k'o kuća. Ne radim to jer nije moja odgovornost i bitnije od toga, jer nije pristojno. Jednako kao što je stvarno, stvarno šupčarski očekivati da drugima život stane jer tvoj pas njuši smeće. Piša. Sere. Sjedne nasred prolaza. Nebitno. Da, ti moraš, jer to je tvoj pas. Ja ne moram, jer moj nije. I da moj pas nekome zakrči put, ja bih se pomakla i ispričala. Ne bih pogledala tu osobu kao da je najnormalnije da čeka, mrtva hladna. Ne bih, jer nisam šupak. 
Onda dođem do dućana gdje se netko, naravno, gura preko reda. Jer ima samo tri stvari. Pa šta. Ja kad kupujem žvake stanem u red. Jer dućan. Red. Bonton. A ako mi se silno žuri, preskočim žvake, jer prioriteti. Nije ovaj svijet radi meni, nisu svi moji osobni batleri, sluge, robovi, nisam ja najbitnija. A niste ni vi. 
Kažu ako želiš vidjeti kakva je netko osoba, vidi kako se ponaša kad je net spor. Ja kažem, promatraj ljude u dućanu. Prošli tjedan gledam majku troje djece kako olajava nekoga na telefon i smijulji se s prijateljicom preko telefona, dok joj djeca urlaju, zabijaju se kolicima u druge ljude, u police i frižidere (svako dijete ima vlastita jer ih krava ni tu nije naučila da dijele). I razmišljam koliki šupak moraš biti da te toliko nije briga za nikoga osim tebe i tvoju vlastitu komociju. Odvedeš djecu u dućan da se izdivljaju. Stvarno, svaka ti čast, majka si za primjer, imaj još par komada, premalo je ovo. Ponavljam, počet ću nosit kondome u džepu i bacat ih na ljude kao konfete.

Primjedbe

  1. Kod mene se redovito nedjeljom ujutro kada svi spavaju nađe budala koja ispred zgrade sluša u autu vijesti na maksimumu i onda ode. Valjda mu dođe da malo uživa u miru.

    OdgovoriIzbriši

Objavi komentar

Popularni postovi