Šupkopopis

Ne volim motocikliste. Bajkere. Motoriste. Zovite ih kako vas je volja. Znam da je to vrlo velika skupina i tvrditi da ne volite bajkere iako osobno ne znate ni jednog malo je blesavo. Ali sasvim je moguće ne voljeti ljude onako, iz principa. Vjerujem da postoje bajkeri koji su divni ljudi. Stvarno vjerujem. Ali ne volim ni njih. Naprosto, deep down mislim da moraš bit ekstra veliki šupak da zagađuješ svijet svojom prdilicom, i nebitno mi je radi li se o vespi, tomosu ili harliju. Briga me. Bajkeri spadaju u isti koš sa seljačinama koje turiraju svojim golfom i misle da im je kvartovska ulica pista u Need for Speed
Motori su glasni. Glasni su kad ih pokreću, glasni su kad ih voze, dok uživaju u toj bijesnoj mašini među svojim nogama i dodaju gas jer su šupci. Fakat ih ne volim. Nije ih briga koliko je sati i vole li drugi ljudi tu ogavnu buku koja je njima život. I to je najveći problem. Ne toliko buka, koliko to što ih nije briga. 

Imam jednog takvog govnara u zgradi. Oba ulaza znaju kad faca ide na posao i kad se vraća. Ne možeš ne znat! Najdraži hobi mu je nabijanje kofera na motoru (ne znam dal se oni spremnici iza na motoru zovu koferi i nije me ni briga). Otvori, pa tresni bar sedam-osam puta da budeš siguran da se zatvorio. Zvuk kao da mi netko zakucava čavle pored glave. U rano jutro. Onda paljenje. Jedan pokušaj. Drugi pokušaj. Treći. Četvrti peti šesti. Dodavanje gasa. Pod prozorom ljudima, jer parkiralište je za pičke. Ode. Čuješ ga još tri minute dalje. Onda se vrati, sendvič je valjda za gablec zaboravio. Opet lupanje koferom. I tu si već na prozoru i jebeš mu sve po spisku, i nema veze. Zamolim lika da pali motor kod ceste, ono, odguraj ga pička ti materina tri metra dalje. Hoće. I je. Dvaput. 

Nema tko se na njega nije žalio. Dosta nam je smrada njegovog vozila, njegovog paljenja, buke, nabijanja. I džabe. Da može, u krevet bi ga valjda sa sobom odvukao. Zimi bez pardona rastvori vrata haustora i ugura motor u haustor. Koji onda smrdi po njegovom posranom motoru, a ljudi iz zgrade izlaze zaobilazeći to govno na dva kotača. Dvaput je vrata zgrade sjebao svojim otvaranjem i zatvaranjem duplih vrata. Ono, frende, znam da ga voliš, ali nije mu zima vani. Nije živ. Možda ti i je zamjena za pimpek, ali svejedno ga ostavi vani. 

I ne razumijem koliko debelu kožu moraš imat da ti bukvalno puca kurac za druge ljude. Meni ključevi ispadnu u haustoru, imam mini infarkt. Najradije bih ljudima ostavila poruku isprike. Ovo govno svako jutro upali motor iz sedamdesetšestog pokušaja i jebe mu se. On je budan. 

Što sam starija, to manje živaca imam za ovakve sebičnjake. Nisam neka princeza, i ljudi koji buče najčešće me ne probude jer sam već budna. Ali to ne znači da je u redu urlat u 6 ujutro. Nije. Dođe mi da počnem srat u kahlicu, samo da mu mogu nešto bacit na motor. Dođe mi da ga fizički prisilim da stavi prste u kofer, pa da lupam po njima onako kako on lupa svako jutro. Svašta mi dođe. Ali ne napravim. Jer nisam on. Jer nisam ni šupak ni seljačina. 


Primjedbe

  1. i ja mrzim tu buku motora, a tek to paljenje ispod prozora...katastrofa! Neki su ljudi jednostavno nekulturni u srži....i mislim da ih se ne može ni promijeniti bez nekih drastičnih mjera...dobro možda ne baš lupanje po prstima kuferom, ali mislim da bi lupanje po džepu pomoglo:):).

    OdgovoriIzbriši

Objavi komentar

Popularni postovi