Izazov, dan peti

Što me rastužuje? Tuga i ja imamo čudan odnos. Nisam često tužna. Ljutnja mi je drugo lice tuge. Mene stvari češće raspizde, tek rijetko zabole toliko jako da mi se plače. 
Ali zato imam te momente sjete, koja najčešće dođe ničim posebno izazvana, nekad čak usred smijeha i veselja, sjedne mi na rame i unese težinu. Dođe kad razmišljam o svojim roditeljima. Isprepletena s beskrajnom ljubavi i nužnom gorčinom, sjeta jer jer ih vidim nekim drugim očima, pa mi dođe da ih zakrilim i sakrijem, da maknem svu bol, a znam da ne mogu. 
Uhvati me tuga pomiješana s ljubavi kad se sjetim onih kojih više nema. 
Dođe mi nekad nakon 5 minuta živčanosti, obuzme jer sam ljuta i na sebe jer se ljutim, tužna jer u životu imam ljutnju i zamjeranje, a ne želim imati. 
Dođe uz rezignaciju, kad po ne znam koji put popravim nešto za nekim, šapće "pa dokle, dokle" dok automatski radim nešto što mi se ne radi, i nije na meni, ali tko će ako neću ja. 
Rastuži me kad me se uzima zdravo za gotovo. 

Primjedbe

  1. Tuga (ona intenzivna koja predstavlja i neko depresivno stanje) se cesto naziva i: besom prem sebi. Tako da te dve emocije i ne moraju biti suprotne :)

    A ta seta o kojoj pricas mi je bas poznata. I nekad mi cak i prija, koliko god to cudno zvucalo.

    OdgovoriIzbriši

Objavi komentar

Popularni postovi