Može se, kad se hoće, ako se hoće tako, da pucaju kosti onima koji tako neće

Prošle sam godine imala učenika koji bi na svaki moj zadatak ili napomenu imao komentar: "Nije se zato moj otac borio." Imala sam i jednog koji je na svaku moju opomenu da prestane više pričat brzinski odgovorio: "To je zato što sam Srbin!" Niti je taj sroljo bio Srbin, niti se otac onog prvog borio za to da mu sin kroz život ide bez da išta nauči. A možda i je, šta ja znam. Odgoj je zanimljiva stvar. Ono što dobrim odgojem smatraju jedni, ne vide tako drugi. Ove sam godine imala učenika koji je prebio drugog učenika. Meni pred očima, dok sam zajedno s ragbijašem iz razreda pokušavala skinuti nasilnika sa žrtve. 30 godina života mi uzelo. Mislila sam da će ga ubiti. "Moje dijete nije nasilno", rekla mi je nasilnikova majka dan kasnije. Dok smo je pokušavali uputiti psihologu. Tvrditi da dijete koje je bez razloga prebilo drugo dijete nije nasilno dođe mi malo kao da se ubojica na sudu brani sa: "Ovo mi je prvi put, nisam prije ubio." Ergo, očito nije ubojica.

Dok sam taj dan vadila staklo iz svoje odjeće i kose, palo mi na pamet svašta. Kako sam davno prije samoj sebi rekla "Ne budi glupa, ne petljaj se, nek' se pobiju ako ih volja", jer sam skoro nokautirana bila dok sam isto tako razdvajala učenike. Palo mi na pamet kako sam po mišljenju društva beskorisni parazit, a evo ovdje dolazim s posla kao da sam sudjelovala u barskoj tučnjavi, a ne kao da u školi radim. Za 3000 kuna. Doslovno. Ne znam za što se točno moj otac borio, ali poprilično sam sigurna da nije za ovakav moj status.
Triput sam danas otvorila portale s vijestima. Triput sam dobila napadaj tjeskobe. Na granici s jebenim proljevom. Muka mi. Muka mi i muka gdje živim. Što mi uopće drži glavu više iznad vode? Nije nam grad bio pod ovakvom blokadom od kad je ono bio raketiran '95. A i onda smo se mogli slobodnije kretati ulicama nego danas. 
Gledam tako danas sadašnjost, gledam tako na poslu budućnost. I shvatim zašto se nikako ne možemo riješiti prošlosti. Kod nas su sva vremena isto sranje. Hrvati laju, svijet prolazi. Sve ide dalje, samo mi ovdje stojimo.  U prašini.

Primjedbe

  1. Meni je tako strašno čitati što se događa u školama jer bih i ja trebala raditi u školi, a užasno se bojim takvih situacija. Za sada su iskustva bila relativno ok, ali radilo se o osnovnim školama. Tješim se da i to netko mora, ali ne znam imam li dovoljno hrabrosti/ludosti da to budem ja.

    OdgovoriIzbriši
  2. i mamu i klinca kod psihologa, tekve bi mjere trebalo uvest u školske pravilnike...
    odreci se dnevnih vijesti i život će ti biti možda malo mutniji ali sigurno mirniji ;)

    OdgovoriIzbriši

Objavi komentar

Popularni postovi