O palačinkama i tome kako ne moraš baš sve

Moj čovjek peče najbolje palačinke. 

Prava sreća jer ja ne pečem palačinke. Smatram ih frustirajućim projektom. Za početak, ne mogu pojesti više od dvije. Koliko god da su fine, nisu vrijedne suđa, vremena i frustracije. Namučiš se, sudoper je prepun prljavog posuđa, kosa ti ima miris po palačinkama, a produkt tvog truda su dvije palačinke. Čak se ne možeš ni nažderat pošteno. 

Dalje, nisam u stanju okrenuti palačinku u tavi. Ozbiljno. Nisam. Boli me zglob (što nije tema ovog posta, ali je trajno stanje) i baratanje tavom nije mi lako i bezbolno. Također, kako mi kuhinjski poslovi ne padaju teško, ubija me u pojam činjenica da nešto ne mogu i ne znam. Sve je dobro do prve palačinke s rupom. Ili do trenutka kad mi se palačinka uhvati za tavu. Najrazmaženije dijete na svijetu nije u stanju složiti scenu kakvu ja složim. Grleno režanje koje postepeno prelazi u vrisak, toptanje nogama i mahanje rukama, psovke. 



Kad pečem palačinke ja mrzim cijeli svijet. Mrzim tavu, mrzim ulje, mrzim jaja i kokoši, mrzim mlijeko i krave, mrzim brašno i mlinara, mrzim vodu. Palačinke mi dođu kao DIY projekti s neta. Krenu sa "lako je, svi to mogu", a završe sa "pa... očito sam debil".
Dajte mi da ispečem bilo šta drugo: može. Tortilje, pite, štrudle i torte. Sve može, ali palačinke su muka. Nakon pečenja palačinki osjećam se isprebijano i nedovoljno dobro. Kao da sam zaslužila batine. I dugo mi je, dugo trebalo da dođem do konsenzusa: odlučile smo jednoglasno me, myself & I da ne moram peći palačinke. Sad napravim tijesto, sjednem i čekam. Mažem. Motam. Slažem. Ali ne pečem. 
Jer nekad voljeti sebe znači shvatiti da ne moraš sve. Nekad voljeti drugog znači ispeći mu palačinke. A nekad voljeti drugog znači pustiti ga da ti ispeče palačinke.

Primjedbe

Objavi komentar

Popularni postovi