Zašto se barbika i medo ne druže

Najviše od svega sam se voljela igrati mame i kuhanja. To su mi bile najdraže igre. I učiteljice. I prijateljica. I nekad s barbikama. Mojoj mašti nije bilo kraja kad je trebalo smisliti fabulu dnevne igre. Ali kad su neke druge stvari u pitanju, moja je mašta znala opako zakazati.
Ako se sve igramo mama s ćelavicama, ne možeš ti u svojim kolicima gurati barbiku. To šiljasto tvrdo stvorenje nije nečije dijete. To jednostavno nije realno. Znam da se igramo, i da bi mi trebalo biti svejedno, ali jebiga, nije mi svejedno. Redovito bi mi igra bila pokvarena ako bi netko očekivao da se moje ljudsko dijete igra s nekakvim plišanim zecom. To. Nije. Dijete. Točka.
Da se razumijemo, nisam bila neki tiranin, diktator niti sam drugima diktirala kako igra treba izgledati. Naprotiv, često su me iskorištavali i ono igračaka što sam imala, vječito sam dijelila sa svima. Bila sam dobro dijete, i da je problem bio u tome da netko nema ćelavicu za igru, ok, uzmi što imaš, pravit ćemo se. Ali ako sve tri imamo ćelavicu, kog boga guraš barbiku u tim kolicima. Ne, ne ide ona u vrtić, barbika je rekvizit za sasvim drugi tip igre. Majka mi je u nekoliko navrata pokušala objasniti da je to igra i da se opustim, ali ja sam svoje igre voljela s daškom realnosti, i ne možeš očekivati od mene da se igram takvih očito nemogućih stvari.
Dečko mi se smije. Jedva dolazi do daha jer mu je moje nerviranje oko igre od prije dvadeset i nešto godina urnebesno. Pa zamisli da je vama netko došao na stazu na kojoj vozite autiće, i počeo po stazi naguravati štrumpfa. Nakon još jedne runde smijeha, uozbilji se i priznaje da bi mu pokopali štrumpfa. Eto, o tome ti pričam. Neke se stvari jednostavno ne rade.
Moji nisu imali para, jedva su mi kupili jednu originalnu barbiku. Bila je najjeftinija koju su mogli naći, nije imala ni normalnu odjeću ni normalne cipele, i malo što se s njom moglo. Iskorištavala sam je do iznemoglosti, snalazila sam se kako sam znala. Pa me ubijalo kad bih došla do prijateljice kojoj je brat iz Njemačke poslao ogromnu barbi kuću, auto i konje, masu barbika, kenova i njihove daljnje i bliže rodbine, a onda bi ona uzela plišanog medu i rekla da je to muž njene barbike i pretvaramo se da je u dnevnom boravku.
Ne, on nije muž tvoje barbike i ne stane u jebeni dnevni boravak, velik je ko cijela barbi kuća. Neću se pretvarati da ga voziš u barbi autu, mogu se eventualno pretvarati da je pojeo tvoju barbiku, jer ništa osim toga nije realno! *pokupi svoju barbiku i njezinu sirotinjsku odjeću i odlazi*
 
Sad mi je lakše. Random rantovi ftw.

Primjedbe

  1. potpuno se slažem, ne može tvoj glupi medo/zeko/štagod u istu korpu sa barbikom, ili barbka sa ćelavicom goddammit grrrrrr
    nekad mi stvarno igranje dođe u sećanje :)

    OdgovoriIzbriši
  2. Ahahahahahahahahhaha vrhunski! Hahahahah potpuno te razumem! Imala sam i ja slicne momente. Ali ja sam volela da kad se igramo barbika posto je redovno postojao samo jedan Ken u celom drustvu onda su u igrama sve kao zatrudnele sa njim. Hahaha. A ja sam nalazila nelogicnosti u prici i zasto to nije realno da sen ako desi. I onda su me redovno izbacivale iz igre jer sam im kvarila koncepciju.

    OdgovoriIzbriši
  3. Hahha, odlicno :) i potpuno se slazem, ono sto ne ide- ne ide...uh kad se prisetim svih igrarija, obozvala sam da se igram sa barbikama i da glumim uciteljicu, prijateljicu, i sta sve ne, ali me je najvise nerviralo kad neko krene da previse fatanzira, milism hellooo, doza realnosti, molicu lepo!!

    OdgovoriIzbriši

Objavi komentar

Popularni postovi