Glavobolja i pižđenje

Užasna sam kad se ne osjećam dobro. Živčana i ljuta. Ne volim biti nemoćna, raspizdi me kad mi tijelo ne funkcionira onako kako mislim da bi trebalo. Dobra stvar je što sam svjesna da moja nervoza nije tuđi problem, pa nekako izdržavam bez velikih ispada. Uglavnom.

Probudih se jutros s glavoboljom. Jedna od onih za koje znate da će potrajati. Napornih. Blago povišena temperatura. Taman onolika da znam da neću na bolovanje. Vruće mi je. Pa mi je hladno. Nemam zraka. I čim pomaknem glavu imam osjećaj kao da mi netko pneumatskom bušilicom renovira lubanju. 

Izađem van, željna svježeg zraka, prošećem do bankomata udišući miris automobila. Nevjerojatno kako onda kad vam je muka, sve, ali baš sve smrdi sto puta gore. Pretekne me neki tip s mobitelom na uhu. Stane na bankomat i priča. Karticu drži u ruci. Sjećate se da sam živčana kad mi nije dobro? To se jednostavno NE RADI. 
Ne smeta mi čekanje. Ne žuri mi se. Smeta mi postojanje takvih ljudi. Da, znam, ja sam Hitler svoje vrste. Vidite, nikad to ne bih učinila. Nikad ne bih uzurpirala prostor i korištenje bilo čega drugim ljudima. Bez obzira koliko imam stvari, nikad ih neću spustiti na sjedalo do sebe u autobusu, vlaku ili tramvaju, nikad neću zakrčiti prolaz, i sasvim sigurno neću rezervirati jebeni bankomat dok netko čeka red, a ja telefoniram. Ljudi koji to rade za mene su najozbiljnije niža vrsta. Vidim ih kao polumajmune kojima bi trebalo dijeliti poklon pakete: bananu i bonton.

Nakon bankomata, na red je došla ljekarna u kojoj je ispred mene bio tip koji je kupovao auto. U redu, nije kupovao auto, al' jebeš mi sve ako nije bio na rubu da zatraži probnu vožnju kreme koju je kupovao. Ženska mu je jedno tri puta ponovila sastojke kreme, i da je ponovila i četvrti trebalo bi mu i šivanje. Eto, tako sam grozna kad mi je loše.

Moja komunikacija s apotekarkom trebala je biti jednostavna. Caffetin i panadol. Hvala. Do viđenja. Nije bila. Morala me pogledati sumnjičavo. Morala me pitati želim li i caffetin i panadol? Da. Želim. Planiram se predozirati panadolom i počiniti suicid tako što ću dobiti proljev od 10 tableta. Kafetin mi najbrže liječi glavobolju. Ako mi temperatura poraste, naučinkovitiji je panadol. Danas je subota, i ne želim se dovesti u situaciju da nemam nikakav lijek u kući ako mi bude gore. I zašto se ja moram opravdavati nekoj tamo osobi i vama, ako želi obnoviti zalihe svoje kućne ljekarne?! Rekla sam vam da sam živčana.
Nakon ljekarne na red je došao dućan. Mrzim dućane vikendom. Ljudi izađu onako grupno, u obiteljsku kupovinu, i kod svake se police svađa barem jedan par, djeca guraju kolica u tuđe noge, ljudi su usporeni, ali nervozni. I tuku se za stvari na akciji. Black friday je kod nas svaki vikend u svakom dućanu. 

Uspjela sam doći do blagajne bez da sam ikoga ubila. U redu, morala sam zaobilaziti par grupa pričača (to su oni šta se nisu vidjeli jedno 27 godina, pa sad stoje nasred prolaza i pričaju čije su babe umrle i čija su djeca genijalnija), ali ništa što se ne bi dalo izdržati. Glava mi pulsira sa svakim korakom i jedva čekam da uđem u stan i popijem tabletu. 

S desne strane mladi otac pokušava isprazniti sadržaj kolica na pokretnu traku dok nalazi i iznova gubi svoje dvoje male djece. Pruži mi to malu utjehu, jer evo čovjeka koji je živčaniji od mene. I onda se desi neobjašnjivo! Već ste mi rekli da se vama nikad nije, ali meni se dešava opet! Neki penzioner uzme čokoladu iz moje košare, ubode me kutijom u rame i pita gdje sam to našla i koliko košta i zašto on to nije vidio. 
Dakle, jedva sam se suzdržala, jedva, tako da sutra ipak nećete čitati naslove Zatučen bajaderom na blagajni. Prvo, ne dira se čokolada živčane žene. Drugo, ne približava se tuđoj čokoladi jer, to je čokolada. Treće, ako već moraš pitati nekoga gdje je našao nešto, onda suptilno privućeš pažnju druge osobe govoreći Oprostite, gdje ste našli itd. Sigurno ne ubodeš nekoga u rame (najgore ikad, ako izuzmemo štipanje obraza) i narediš mu da ti oda tajnu policu. Banana, bonton. 

Na kraju, jasno mi je da stvari u mojoj košari još nisu moje, as in nisam ih platila. Jasno mi je da postoji mogućnost da su ih već isprepipali nebrojeno mnogo puta. Ali stvarno, stvarno imam problem s tim da ljudi tretiraju sadržaj moje košare kao sadržaj polica. Ne dira se tuđa košara. Like, ever. I kad nešto ružno napraviš ljudima koji diraju stvari u tvojoj košari, kad dođeš na sud i kažeš: Uzeo je to iz moje košare, da sudnicom prođe jedno Aaaaaahaaaaa puno razumijevanja, i da sudac kaže da možete ići. Takav zakon želim.

I dalje me boli glava.

Primjedbe

  1. Ajajaj.
    ja tako zurim u prodavače da mi se valjda ne usude uletiti s dodatnim pitanjima. mada, jednom išla sam po clarinase jer su mi se sinusi probudili, i ljekarnica je odlučila ustvrditi da se prodaju samo na recept. osim što na lijeku piše da ide bez recepta.
    da skratim, dobila sam lijek, ona se malo frnjila, i više ne idem u tu ljekarnu. ozdravi brzo! i uvijek cafetin doma, da ne moraš među ljude ovakav ;)

    OdgovoriIzbriši
  2. stvarno, stvarno mrzim polumajmune ggggrrrrrrr a za ovog đeda iz prodavnice prosto ne mogu da verujem! mrzim prodavnice vikendom i one ljude što se sreću po rafovima...
    ozdravi brzo :94

    OdgovoriIzbriši
  3. ahhh ima li gore od takvih dana! imam jednu na trafici koja te uvek propituje da li bi jos nesto osim onoga sto trazis: a da li biste mozda zvake, a bombone, a kafu tri u jedan, a jel vam treba upaljac, mozda jedna cokoladica? aman zeno, okani me se...ali eto barem se nakupis utisaka koje nekog drugog slatko nasmeju kao mene sad :))

    OdgovoriIzbriši
  4. oh potpuno te razumijem, ja te neke načine ponašanja (ili ne-ponašanja) nikada neću shvatiti i sklop tih mozgova, a za košaru, uh ja bih planula odmah -.-

    OdgovoriIzbriši

Objavi komentar

Popularni postovi