Naokolo bliže

Ne znam je li to nešto praiskonsko u čovjeku, neka čudna potreba da se dokaže, da se probija kroz džunglu i vreba, da mu skoči adrenalin i da osjeti neko postignuće kad dođe do cilja, ali moj je otac kralj svih prečica. Nema veze što ni jedna od tih zapravo ne služi tome da negdje dođeš brže i lakše. On svejedno ima prečicu za sve. Jednom smo, i stvarno ne izmišljam, pretrčali 4 prometne trake, provukli se kroz zaraslu ogradu koja je odvajala prugu od ceste, popeli se na prugu, prešli tračnice po onom odvratnom oštrom i prljavom kamenju, popeli se preko ograde koja odvaja tračnice, opet prešli tračnice i onda se još popeli na platformu, na stajalište za vlak, a sve da ne hodamo sto metara dalje i spustimo se u pothodnik.
On, naravno, nikad neće priznati da sam u pravu. Njemu su njegove prečice apsolutna svetinja, i svako sprdanje s istima ga ljuti. Brat nikad nije vidio apsurd očevih prečica. Možda nikad nije dovodio stvari u pitanje. Ja sam uvijek nekako imala problem s autoritetima. Ili oni sa mnom, to je možda bolje rečeno. Danas brat ima vlastite prečice. Gdje god da se ide, on zna kako tamo doći poprijeko. Preko blata, stakla, kroz 2-3 močvare, gazeći kroz 4 potoka i plivajući uzvodno. Pa natrag jer se zabunio negdje na pola. Ni brat ne priznaje komičnost vlastitog kraćenja puta. Ne znam je li to generalno muška stvar, ili su takvi samo muškarci u mojoj obitelji.
Mislim onda, kako previše ljudi pokušava stvari dobiti na lakši način. I nema tu ništa loše. Biti brz i biti efikasan. Pojednostaviti stvari. Ali samo biti i očekivati da nešto dobiješ? Gotovani... Kladionice i kafići prepuni su tipova koji znaju kraći i brži način za sve. Od ugovora s Dinamom preko biznisa s Todorićem, do kako okrenuti milijune na kladionici. Žalosno to. Ne znaju, jadni, da ti ne treba dojava za život. Život je ono što se dešava dok ti čekaš dojavu.
Tako je to valjda u životu. Preko preče...

Primjedbe

  1. s druge strane, mene smeta i ona druga krajnost, kad mi ljudi idu objašnjavati da ja mislim da se nešto može tako lako, a zapravo je ultra teško i samo neki (oni)to uspiju. slažem se s tobom da većina ljudi ne živi život, nego traži rupu u životu kako bi preskočila svašta i imala cilj, bez putovanja, truda i učenja putem. žao mi je kad vidim masu ljudi koaj čeka da im neka prilika padne u krilo, a ne rade ništa po pitanju deset drugih mogućnosti koje zuje oko njih. ni ne prepoznaju ih, jer rade sve što i njihova okolina.
    vjerujem da je odrastanje uz oca s prečicama razvilo i tvoje sposobnosti da shvatiš koje stvari ne želiš kopirati u životu ;)

    OdgovoriIzbriši
  2. Poslednje dve recenice treba da budu poslovica i uce se u skolama. Kao mudre narodne izreke. Samo je ova moderna.

    OdgovoriIzbriši

Objavi komentar

Popularni postovi