U moje doba

Kad sam bila mlađa, vandalski natpisi po zgradama i tramvajima imali su više smisla. Ne zato što sam ja, kao mlađa, gajila veće simpatije prema njima, nego zato što jednostavno jesu. Nosili su poruku, bez obzira je li ona bila društveno važna ili je glasila ne shvaćaj sebe preozbiljno. U najgorem su slučaju bili neki štos, oblik zajebancije i bunta, a ako se netko i potpisao, to je učinio dovoljno nepretenciozno (čitko!) da svi to mogu i pročitati.
Današnjim vandalima umjetnički je doseg napisati kurac na nekoj fasadi, pa se onda, zamišljam, cereću i krevelje ispred istog kao najretardiraniji primjerci majmuna u zoološkom vrtu, oni od kojih se i drugi majmuni drže dalje, možda bi im i odalamili dvije - tri zidarske, čisto odgojno, da nisu tako retardirani.
Najviši je doseg pak anarhističkih snobova napisati veliko, moćno i obavezno neispravno- smrt zdrastvenim kompanijama! na ulazu u neku kliniku, toliko pretenciozno i toliko nepismeno, da meni dođe da potpišem peticiju kojom bi se svim tim zlim kompanijama dopustilo testiranje zlih lijekova na takvim budalama. Žalibože spreja kojim pišu i zraka kojeg dišu.
Kad si prije koju godinu pročitao markerom našvrljani štos u tramvaju smijao si se od Črnomerca do Dubrave. Kad danas vidiš tko sve i što piše markerom po tramvajima, dođe ti da siđeš ne samo s tramvaja, nego s planeta.
Ne znam kad smo postali tako uvrnuti kao vrsta i kao društvo, da baš sve, od grafita do ljubavi, izokrenemo. Da baš svako izražavanje zamijenimo iživljavanjem.

Primjedbe

  1. istina! s tim da se kad usporedim Split i Zagreb, u Splitu još uvik može naći masa duhovitih i zajebantskih grafita. nama je to kao dio kulture.

    OdgovoriIzbriši

Objavi komentar

Popularni postovi