Solidni kriteriji

Nekad sam imala problem s tim da kažem što volim, tražim i želim. Ako se radilo o ljudima, imala sam osjećaj da sam zadnji šupak samo zato što me ne zanima neki ok lik, zato što mi smeta nečiji izgled ili me iritira nečija poštapalica. Ne znam kad sam točno prihvatila da je u redu da ti se netko ne svidi (bez obzira koliko je kvalitetna osoba). Ali znam da mi je život postao lakši od kad sam samoj sebi priznala da frajeri koji su niži od mene, mršaviji od mene i imaju manja muda od mene, nemaju šanse. I da nisam zbog toga plitka.
Često nas odgajaju tako da tražimo lika koji je prema nama dobar.
Kao da smo napuštena šugava životinja koja ne može birati tko će je udomiti. Ne serem ja ovdje po karakteru, da se razumijemo. Samo kažem da mi je trebalo jako dugo da shvatim da ne trebam potiskivati svoje fizičke potrebe, samo zato što netko zadovoljava moje intelektualne potrebe. Nismo mi hodajuće duše, pa da nam samo ono unutra bude važno.

Nekad sam imala problem s primanjem. Mislim, i dalje je to realan problem.
Ali sam ga sad osvijestila. Ne ide to tako da možeš samo bit giver. Nekad mi je to bilo tako teško da sam pri samoj pomisli da ću nešto dobiti doživjela napad panike.
Iz raznih razloga. Od straha da moja reakcija neće biti primjerena do osjećaja da ne zaslužujem to što mi daju. I srama. Ne znam ni sama zašto. Jer ne želim biti gnjavaža, valjda. Čudno, stvarno. Nisam savladala vještinu u potpunosti, svako toliko uložim svjestan napor u to da dopustim ljudima da mi nešto pruže, bez obzira radi li se o komplimentu, usluzi, poklonu... Onu koja sve radi, može i želi sama- potjeram. Ne znam kako sam i gdje tako pogrešno naučila da me ljudi koji su dobri prema meni čine slabom.

Nekad sam mislila da se trebam ispričati kad drugi pogriješe. Jer ajde, nađimo se na pola puta. Da, nekad sam bila stravično glupa. Jako pristojna glupača, doduše. I dalje mi se dešava, prečesto. Opet, radim na tome. Ne ispričavam se kad nisam kriva, ne ispričavam se zbog istine i ne ispričavam se jer su drugi šupci. Točka.
Najviše od svega, ne ispričavam se ako se netko pronađe u nečemu što kažem. Ili se uvrijedi zbog mojih pogleda na život. Ili samog mog postojanja. Nije moj problem.
Na kraju, prihvatiti nečiju ispriku ne znači nužno dati ljudima priliku da se opet poseru na tebe. Svi imamo svoje granice. I zamjeranje je loša, loša stvar. Koja prvenstveno šteti ogorčenoj osobi. To ne radim. Ali eliminirati one koji zajebu? Zašto ne... Uvesti u život neka, štajaznam, nogometna pravila. Ovo ti je drugi žuti. Pokupi se s terena. I ostavi loptu.
Da, mislim da sam s godinama izgradila solidne kriterije za hendlanje ljudi.

Primjedbe

  1. Embrace your inner bitchy! :D Ja sam prije isto imala problema s dobijanjem stvari, uvijek je bilo ono - omg omg što da radim s ovim u rukama! :D Onda sam našla mog D pa se s vremenom naučila da je ok da ti netko nešto pokloni :) Mislim da je to posebno potrebno nama koji stalno imamo želju raditi nešto za druge a kad dobijemo nešto nazad se ukočimo.

    Nogometno pravilo ne da podržavam nego je must - daš ljudima šansu-dvije i ćeraj, nismo otirači za noge!

    OdgovoriIzbriši
  2. Ja i dalje imam problem sa primanjem, retko normalno prihvatim kompliment, a tek poklon, koliko god da mi se svideo ja ne znam da reagujem, ali valjda ce se to godinama promeniti..
    A ovo sa zutim i crvenim kartonom se trudim da praktikujem, sto je vise moguce.. :)

    OdgovoriIzbriši
  3. Oooo i ja eliminiram i ja! I mogu ti reć da mi je puno bolje kad tako razvrstam ljude i većini niti ne kažem, ali dobiju svoje žute i crvene kartone (u mojoj glavi). ;)

    OdgovoriIzbriši

Objavi komentar

Popularni postovi