Što bismo trebali nauciti svoju djecu

Ima tome godina ili dvije (tri, ako me baš tjerate da računam), kako je jedan učenik meni objasnio da su ustaški zločini komunjarska propaganda. Jer je njegov djed, eto, bio neka faca u nekom logoru, pa mu je pričao kako je gamad noću bježala iz logora i maskirana u ustaše klala okolo. I puno mi je toga postalo jasno, odjednom. Nisu naime ni ustaše, ni nacisti, ni fašisti okolo činili strahote. Činili su to Židovi, Romi, Srbi i pederi maskirani u velike domoljube, a da naštete njihovom ugledu.

Nismo se, bojim se, puno odmakli od tih fantastičnih priča. I dalje oko nas hodaju moroni koji stvarno vjeruju da ih prati UDBA, ili da nisu dobili posao jer je isti namješten za nekog Srbina, ili pak ne mogu dobiti kredit u banci jer nisu popušili kurac nekog pedera. I nema veze što je rijetko koji kurac toliko očajan, i nema veze što je posao dobio neki kvalificirani Hrvat (nije da je bitno), i nema veze što UDBE odavno nema (a i ona je, kao gore spomenuti kurac, imala neke kriterije). Jedino bitno je naći krivca za vlastiti jad i vlastiti bijes, napraviti još jednog ili možda čak i više morona juniora, pa ih odgajati u strahu od UDBE, Srba i pedera. Jer toga se boji svaki pošteni Hrvat i katolik. 

I sine mi danas, da svoju djecu učimo krivo. Učimo ih da poštuju tradiciju, učimo ih da poštuju laži, učimo ih da šute i da ne dovode u pitanje ono što kažemo, i onda ih nagrađujemo kad su dobre ovce. Ja nemam vlastite djece. Ali da ih imam, ovo bih ih naučila.

Da život nisu uvijek leptirići i duge. I da im život ne duguje ništa. Ovdje sve moraš zaslužiti, ali nema jamstva da ćeš to što zaslužuješ i dobiti. Moraš se boriti za sebe. Jer ako ti nećeš, neće nitko.
Naučila bih ih da ne budu glupi. I da ne pričaju sranja. I da samo zato što sam ih rodila ne mislim podignuti vlastitu ljestvicu tolerancije na bulšit.
Naučila bih ih da ni godine ni iskustvo nisu jamstvo mudrosti, i da je učenje dar koji mnogi nikad ne otvore. A trebali bi. Naučila bih ih da se ne boje grešaka i da ih zovu lekcije.  Objasnila bih im važnost prilagodbe. I novih rješenja za stare probleme.
I da očekujem od njih da budu buntovnici i glasnici promjena. Jer ono što se ne mijenja izumire.
Objasnila da im ne trebaju automobili, stanovi, vile i sise, da možda ne znam smisao života, ali sam poprilično sigurna da to nisu ni Prada ni Chanel.
Da ako se nekome trebamo smijati, predmet naše sprdnje ne treba biti tih dečko iz kuta knjižnice, već urlator na press konferenciji sa stadiona, ili jedan od onih političara koji ne znaju sastaviti poštenu rečenicu, a napuhani su poput balona koji samo što ne pukne. Rekla bih im da ne dopuste da ih netko ograničava zato jer im je um otvoreniji, a srce veće.
Da je život sredstvo plaćanja za isti, i da nema smisla da ga čuvaju kao lovu na računu.
Da za isti nema univerzalne formule, ali da su slobodni naći svoju. Da nije bitan cilj, koliko put. Jer nas put nekad nauči da bi sasvim drugi cilj bio prikladniji i ugodniji. Ili neugodniji, ali potrebniji. Ili nijedno. Možda bi nas samo razveselio na koju minutu. Sat. Dan. Desetljeće.
Ali najvažnije od svega, naučila bih svoju djecu da su divna i voljena.
Možda tada ne bi ljubav tražili mrzeći one koji se vole.

Primjedbe

  1. To zeno! Svaka rijec zlata vrijedi!!! <3

    OdgovoriIzbriši
  2. Odlično, odlično, genijalno i sve!
    I kad već svi šalju pozdrave - pozdrav od Splićanke iz Zagreba! :D

    OdgovoriIzbriši
  3. I opet mogu reći samo - svaka čast!!

    OdgovoriIzbriši
  4. Predivan post. Najiskrenije se ponosim!:)))))

    OdgovoriIzbriši
  5. Ali će na kraju baš tvoja djeca biti najrazmaženija od sve djece.

    OdgovoriIzbriši
  6. ne zelim imat djecu, al da ih imam ovako bi ih odgajala :)a i saljem pozdrave :D

    OdgovoriIzbriši
  7. Oduševljena sam postom! Stvarno mi se sviđa :)

    OdgovoriIzbriši
  8. ako budeš imala djecu, zavidit ću im na majci <3

    OdgovoriIzbriši
  9. Ma ti si čisti genije ♥
    Imaju sreće ta djeca kojoj predaješ, nadam se da će iskoristiti priliku da nauče neke stvari od tebe :)

    Kad se svi već pozdravljaju, pozdrav od još jedne Srpkinje koja već dugo fanatično prati tvoj blog :)

    OdgovoriIzbriši
  10. Bravo. Zivot nam nije obecao da ce nas maziti. Zasto ga onda tako cesto jos vise cinimo trskim?

    OdgovoriIzbriši

Objavi komentar

Popularni postovi