Inner child

Skromno mislim da je jedna od stvari koja me u životu najviše sjebala, to što sam ja. Ili da parafraziram Allena, u životu jedino žalim što nisam netko drugi. Naime, a možda sam o tome već pisala, da ne kažem kukala (ali što sad, bar mi ide i jedno i drugo), ja sam veliko gunđalo. Jedna sam od onih šta se žale skoro na sve. Ne znam postoji li nešto na što se ja ne bih mogla žaliti. A svejedno izdržim.
Osim toga, jedna sam i od onih, od kojih se uvijek očekuje izvrsnost, podrazumijeva se da će nešto napraviti i da će napraviti dobro, a kad i sam sebe uzimaš zdravo za gotovo (kao što to ja činim), i drugi počnu činiti isto. I dok s jedne strane obavim što treba, uvijek prije toga ide dvominutno gunđanje. I tu je zajeb. Jer ljudi upamte samo tvoje gunđanje, nikad kako si im izašao u susret, nikad ono što si odradio. Pa kad se sve zbroji i oduzme, ti uvijek ispadneš kuja. Za razliku od pravih kuja koje ih ili odmah odjebu s osmijehom ili zavlače danima bez da išta riješe. Isto s osmijehom, naravno.
Daleko sam od cvrkutavog i gugutavog stvorenja. Ja ne poskakujem, ne plješćem ručicama, ne trepćem umilno. Jer nisam retardirana. I sve bi to bilo stvarno sjajno, da ispod te fasade ne čuči i šarenim kredama ne šara po asfaltu cmoljavo čudo. Moje unutarnje dijete je osjetljiva djevojčica. Koja gotovo nikad nije izlazila van, jer si taj luksuz nije mogla priuštiti. I svaki put kad mene povrijede, ona dobije još poneku ogrebotinu na koljenu ili dlanu, poneka suza joj klizne niz prašnjavi obraz, i dodajte ovdje sami još poneki patetični opis.
Poanta svega je, samo zato što ne pokažem da me boli, ne znači da me ne boli. I zanimljivo je to, kad razmislite bolje. Požalit ću se na svaku nebitnu pizdariju. Od napornih susjeda do dosadnih baba u dućanima, ljutit ću se jer netko jede nakon što sam ja oprala suđe i 10 puta pitala želi li netko jesti, psovat ću dok kupim prljavi veš i crtati plan stana s jasno ucrtanom košarom za prljavo rublje, koji ću potom nadrkano magnetom pričvrstiti na frižider i značajno se nakašljavati dok svi ne dobiju poruku. I da, baš ću biti naporna. Ali za dva dana ću raditi isto, i sve će biti oprano i čisto i skuhano. Kao što uvijek jest. A na velike stvari... na njih se... eto... nikad ne žalim.
I za kraj, imamo novi blogerski klub. Mislim da nam je osnovna djelatnost tzv. anger managment. Slika by Lady Isis, of course.

Primjedbe

  1. LOL divan vam je klub :D

    Vidiš ja imam drugačiji pristup, ne štitim se. Jes, sjebe me češće nego što bih htjela, ali na kraju dana šanse da dođe nešto lijepo su, vjerujem, veće nego ako se začahurim. Vidjet ćemo.

    OdgovoriIzbriši
  2. Hahahahhahahha Lady Isis je obavila dobar posao :D :D Ahahahahha :D

    OdgovoriIzbriši
  3. Klub, šta sam sve propustila <3, uzimam zdrav za gotovo da sam član.
    I sve to te čini i dobrom osobom, bar kako se meni čini.

    OdgovoriIzbriši
  4. Ako već ne možeš ništa od toga promijeniti barem se manje nerivraj... gdje ti je onaj "fuck it" stav? :))))

    OdgovoriIzbriši
  5. Budi ono sto jesi, ali budi! :D
    Ja sam ti vec hiljadu puta rekla i evo ide i hiljadu i prvi. Ti si uber zena. Sa svim svojim kvalitetama i manama. Ko voli nek izvoli, ko ne voli nek odjebe.

    OdgovoriIzbriši
  6. Svaka cast :) treba snage za prešutiti hmm?
    Samo ti nama gunđaj (ako se ko ne slaže nek šuti- frižderom ću ga), a i di se učlanjujem, dobar sam instruktor, okej manage-am, pitajte moj hladnjak XD

    OdgovoriIzbriši
  7. Ja sam s godinama naučila da negujem svoje unutrašnje dete...ono je bilo jako plaho, nesigurno, zabrinuto....sad je bolje, pa sam i ja sama mnogo bolje! A kad nisam dobro,ne gunđam, već spremim nešto slasno i jedem, jedem...kad se pogledam u ogledalu, mogu reći da izgleda da je bilo poviše tih "nisam dobro" dana ;)

    OdgovoriIzbriši
  8. ja vise ne znam sto sam i je li tu neko unutrasnje dijete ili je odrasla. valjda quaterlife crisis ne znam cemu drugo bi to pripisala

    OdgovoriIzbriši

Objavi komentar

Popularni postovi