Zašto ne želim biti šef i druge bljezgarije

Mislim da za biti nekome nadređeni, moraš imati dobar želudac. Ali stvarno dobar želudac. I dobre živce. Daleko bolje živce od onih za rad u školi. Možda zato što tome nisam sklona, uvijek izbjegavam nekakva kurčenja po razredu, tako bliska mnogim mojim kolegama.
Ne mogu biti nečiji šef jer mi nije potrebno srati po nekome da bih se osjećala dobro. Nemam komplekse koje bi zapovijedanje moglo izliječiti. Osim toga, imam dovoljno nisko mišljenje o ljudima da me odbije upravljanje, kao i previsok kvocijent inteligencije da uopće povjerujem da budalama možeš upravljati. Glupost je nepredvidljiva. Znaš da će to što će glupan napraviti biti glupo, ali opet, za silinu tog idiotizma ne možeš nikada biti spreman.
No, dosta o šefovanju. Prije nego sam se po putu izgubila, htjela sam reći da se divim ljudima koji se žele baviti šefovanjem. Šteta što su većinom kreteni.
Ne znam ima li što iritantnije od slušanja tinejdžerskih lovačkim priča. Kad se neki balavac preserava pred cerekavim tinejdžericama. Znam da bi mi to možda trebalo biti simpatično, ali nije. Znam da smo svi to prošli. Iako ja volim vjerovati da sam bila jedna od onih tinejdžerica koje se nisu blesavo cerekale, nego su samo podigle znakovito obrvu ili zakolutale očima.
Opet me zajebala televizija. Čujem na nekom od dnevnika da slijedi vijest koja će me nasmijati. Nasjednem. Krene prilog o tome kako gosti hotela ostave svašta u sobi. Rekoh, ovo će biti dobro. Ali nisam se nasmijala.
Jedno tri puta rekli kako ljudi ostavljaju punjače za mobitel najčešće. Žene znaju ostaviti parfem ili kremu. A jednom je neki tip u čarapi ostavio 10 000 dolara i rekao da nisu njegove pare. Spomenuli su doduše da se pod plahtom svašta nađe. Madrac valjda. Nemam pojma čemu sam se točno trebala smijati. A ne znam ni što takav kretenski prilog radi u dnevniku, ni što nekom plaćaju da ga snimi. Ali sam primijetila da se nikome taj prilog nije učinio toliko glup. Mogu samo zaključiti da televizija otupljuje u tolikoj mjeri da nakon nekog vremena ne primjećuješ očite stvari, koliko si tup.
I na kraju poruka svima vama, a bome i meni. Poruka za koju me inspirirao jedan post jedne blogerice. Nije sad važno ni koji ni koje, ali me podsjetio kako se nekad grizemo zbog koječega i umanjujemo vlastitu vrijednost zbog gluposti. Pa eto, mislim da nije loše da svima kažem, ne fali vam ništa. Dobri ste baš takvi kakvi jeste.

Primjedbe

  1. Ti i ne možeš bit šef. Možeš jedino bit šefica. A to nije isto. Ni slično.
    Zapravo, kad malo bolje razmislim ne možeš ni to. Jer nije bitno da ti to hoćeš, nego da si sposbna za to. :p

    http://fashionablygeek.com/wp-content/uploads/2009/01/dwight-schrute-fact.jpg?cb5e28

    OdgovoriIzbriši
    Odgovori
    1. Cek, stani - sefica ili sefovica? :)))
      I nije bitno da si sposoban nego da ti je ujak direktor recimo..

      Izbriši
    2. Ma šta god, ona nije ni jedno. :P

      Izbriši
  2. Ja bi da budem premijer - imam li ja kakve skrivene komplekse kojih nisam svjesna :D ?

    OdgovoriIzbriši
  3. Ja nikad ne bi mogla biti šef jer mi se ne da zezat s budalama i bit odgovorna za njihove gluposti :D To sam naučila još iz srednje na onim grupnim projektima iz engleskog di na kraju od cijele grupe ja sve moram napraviti jer su svi ostali nesposobni a ocjena je zajednička -.-'

    OdgovoriIzbriši
    Odgovori
    1. Zato, kad si šef, samo ti dobijaš zasluge, a podređeni te mrze zbog toga što rintaju da bi ti bio cenjen. :D
      Ja bih mogla da budem organizator, koordinator, tako nešto, a ne klasičan šef koji samo naređuje, nego da svi radimo na istom zadatku i svako ima svoje obaveze za koje je odgovoran.

      Izbriši
  4. Nisam za šefovanja, ja sam za to da radim sama.
    Inače sam uvijek htjela biti siva eminencija, sva moć a nula odgovornosti ;).

    OdgovoriIzbriši
    Odgovori
    1. hmmmm, siva eminencija...nisam mislila o tome...dobra ideja :) Sviđa mi se odnos snaga moći i odgovornosti ;)

      Izbriši
  5. Svi direktori po školama gde sam do sad radila su imali priču kako zapravo ne žele da to rade, ali eto, nema ko drugi. Žrtvuju sebe, jadni, gurajući dupe po foteljama i jagnjećim brigadama od poslovnih večera, drkajući podređene, a u stvari su, šta? Da ne veruješ, ali u 70 % slučajeva u duši umetnici i književnici, hahahaha...za bacanje pegle u javnosti!
    A druga stvar...radeći kao psihoterapeut već neko vreme moram da primetim da je verovatno najvažniji kvar upravo u onome što si rekla-neverovanje u sebe. I potvrđujem: Savršeni ste i svemogući!!!

    OdgovoriIzbriši
  6. Copy & Paste od Anleah: Nisam za šefovanja, ja sam za to da radim sama.
    Fakat!

    OdgovoriIzbriši

Objavi komentar

Popularni postovi