Superžene

Spomenula sam već u nekom postu kako nisam ljubitelj superžena. Čini mi se da sam ih opisala kao one koje rade i završavaju treći faks. Ponedjeljkom, srijedom i petkom imaju pilates, a utorkom i četvrtkom plešu oko šipke. Rodile su barem troje pametne i nadarene djece, peku kolače u slobodno vrijeme, članice su kojekakvih klubova, uvijek im je zabavno u životu, i većinu energije (iako to nikad neće priznati) troše na pokazivanje svima da one žive život. Gadljiva mi je ta konstrukcija. Živjeti život. Koji to k uopće znači... 
Neću reći da ih ne volim, jer takvih se generalizacija čuvam, da ih ne skupim previše. Ljudi bi rekli da sam zavidna, ali zavist nije nešto što ja osjećam. Ili zato što sam ok sama sa sobom, ili zato što sam dovoljno cinična da znam da savršeni životi obično ne vrijede ništa. Superžene u meni uvijek izazovu neko blago gnušanje i kolutanje očima jer me podsjete kako je malo falilo da krenem u tom smjeru. Jer i ja sam nekad davno bila hodajuća ambicija.
To je ono kad misliš da se svijet mijenja velikim gestama, da valjaš samo onda kad drugi ljudi kažu da valjaš, da tvoje ime mora pisati na gomili pizdarija, članaka, projekata... Kad misliš da aktivizam znači nabijati drugima na nos njihovu inertnost... Kad te zanima toliko toga, da te zapravo ne zanima ništa. Kad toliko voliš ljude, da zapravo ne voliš nikog. Kad si toliko sretan, da uopće ne osjećaš sreću, niti znaš što biti sretan uopće znači. Samozavaravanje je odlična stvar. Ako si glup.
Inteligentni ljudi koji su s vlastitim snobizmom odavno raskrstili znaju da si više učinio jednim osmijehom, ramenom za plakanje i uhom za slušanje, nego što si učinio čineći velike stvari. Velike stvari bacaju veliku sjenu. I često zaboraviš zašto činiš ono što činiš. 
Nije mi do moraliziranja. Samo sam htjela reći da mi je drago da nisam hodajuća ambicija. Da znam da su uspjeh i postignuća relativni. Drago mi je da nisam superžena, jer mi je i kao regularnoj život poprično sjeban. Superžene su obično supersjebane. A meni je i regularna sjebanost more than I can handle. Skoro.

Primjedbe

  1. sjajno si opisala superžene! ima nešto sado-mazo u njihovom mentalnom sklopu! i, potpuno se slažem s tobom, makar nikad nisam bila u toj kategoriji. Preobična sam!

    OdgovoriIzbriši
  2. Cudna stvar, ali ja takve nisam srela u zivotu :)

    OdgovoriIzbriši
  3. Oh isla sam na faks koji je 99% zenski, znam ih i zelim da ih nikad nisam srela! xD One sve mogu, sve znaju i sve na sta si ti pomislio one su vec uradile, i obicno imaju brkove i iritantan glas...i hvale se, samo se hvale ali one to navodno ne zele nego samo spominju cinjenice... -_-

    OdgovoriIzbriši
  4. Znam nekoliko. Svaka im čast. ALi stvarno se uvijek čini kao da im nešto fali u životu. Većina i dečke ima. Ne znam kako to sve žongliraju. Možda ne pate one, koliko njihova okolina, dečki, muževi, djeca...

    OdgovoriIzbriši
  5. Onda mi je drago da si sad na našoj, običnoj strani:)

    OdgovoriIzbriši
  6. ne znam ponekad me uhvati wishful thinking da budem super zena, ne po pitanju djece, ali ono svega ostaloga. znam da nije realisticno pa brzo dodjem pameti

    OdgovoriIzbriši
  7. Kurveee :D.
    Šalu na stranu, znam takvih žena, što svoj uspjeh nabijaju na nos, ali opet znam i druge, koje su kao superžene, ali ne tako kako si ih ti upoznala, sretne su i drage, i stižu sve, ali šute o tome, i neugodno im je kad ih se hvali.
    Ne znam, meni je uvijek mrža činjenica što društvo zahtijeva od žena da budu superžene,ako nisi ne valjaš, ako jesi ne ne valjaš, a niko od muškaraca ne traži da oni žongliraju sa hiljadu stvari.

    OdgovoriIzbriši
    Odgovori
    1. E vidiš sad si me potakla na razmišljanje. Zašto je nas naša kultura odgojila da nam treba biti neugodno kad nas netko hvali? Sve si nekako mislim, ako nešto dobro radiš, na to valjda trebaš biti ponosan?

      Ne volim kad ljudi kenjaju bez pokrića, ali zašto je tako teško nekoga tko je sposoban čuti da to kaže sam za sebe ili kako samopouzdano prima pohvalu?

      Ne kažem da sam cijepljena od toga, samo eto kad ovako hladne glave promislim kužim da to baš i nema smisla...

      Izbriši
    2. Pa i nema, ali dosta stvari nema smisla u našem svijetu, treba mijenjati svijet, svi pomalo i promijenit će se.

      Izbriši
  8. meni to nisu superžene. meni su to superdosadnežene. život je sav o usponima i padovima. a njima je samo uspon, dok ne dođu do ravne crte.
    ja život nekako tumačim ko onaj ekage. ono kad imaju one linije. život su usponi i padovi, baš kao one linije na nalazu. kad postane ravno, onda ide smrt jel. a ja neću da živim smrt.

    OdgovoriIzbriši
  9. Meni te superžene k'o neka natprirodna pojava.
    Volim ja biti prizemljena, nesavršena i prirodna.

    OdgovoriIzbriši
  10. Ranije bi se složila sa tobom i nazvala ih stepfordskim ženama iako one nisu kućanice, one su sve. Sve što si rekla stoji ako su to uber antipatične žene koje se čine bolje od svih. U zadnje vrijeme sam upoznala nekoliko koje imaju popunjen raspored, rade što im padne na pamet, a ja sam lijena guzica, pa sam odlučila biti malo više kao one, zbog sebe, da probam što mi padne pa pamet ili nešto što sam odavno htjela a nisam nikada probala zbog nesigurnosti, recimo..

    OdgovoriIzbriši
  11. Super post, apsolutno se slazem. Gnusam se preterane ambicioznosti, kod zena i kod muskaraca svejedno, bas zato jer mi je bliska ta crta, to mi je odmah alarm da se ti ljudi kriju i sami sebi kompenzuju nesto. A cemu? Ja sam spolja gledano najneambicioznija osoba, a imam veliku ambiciju da u svom zivotu postignem neku normalnost koja je po meni i najteza za ostvariti

    OdgovoriIzbriši
  12. Odlično rečeno, slažem se sa svakom rečenicom :)

    OdgovoriIzbriši
  13. Moja drugarica je završila dva fakulteta, za to vreme radila 2-3 posla (u isto vreme), pametna je, prelepa, uvek raspoložena, a sad povrh svega ima dve predivne ćerkice. I ja joj se divim. Kako to sve s nekom lakoćom radi, i ne žali se, kao da je to sve supernormalno. I više volim takve žene nego onu suprotnu krajnost, nesrećnice koje zovu muža da dođe hitno izađe s posla da stavi detetu kapi u nos jer ona ne može sama, ili koja mora da legne jer joj se vrti u glavi zato što je posekla prst na papir i videla je kap krvi. Sorry, ali to je samo moje mišljenje. Uvek sam za sposobnu i samostalnu ženu koja sve može sama. ;)

    OdgovoriIzbriši
  14. Ja bih nekada rekla da sam pravo neambiciozna i lijena,al eto opet sve nekako uspijem zavrsiti,jasno mi je da moram.Na faxu sam se srela sa tim superzenama i obicno su se one borile samo za sebe,nikad nisu htjele pomoc kad ih nesto pitas.A na sva zvona su se hvalile kako su one pozrtvovane i dobre prijateljice i uz to jos imaju sve desetke,odlicne momke,roditelje koji im ispunjavaju sve zelje,muza koji kasnije radi isto.Obicno sto ti rekla pola svog vremena posvjecuju pokusajima da uvjere druge kako one zive savrseni zivot.Naravno moguce je da je zena sposobna da balansira izmedju faxa i posla/djece/muza al to nije nesto cime se hvali.Niko nema savrseno zivot i to nam je svima jasno.Svi dalji pokusaji da nekog uvjeris u suprotno granice sa maloumnoscu

    OdgovoriIzbriši
  15. Mislim da uvijek negdje mora biti zakinuto samo je pitanje dal se to vidi ili ne. Da bar ja mogu biti tak ambiciozna i marljiva da zavrsavam dva faksa i imam karijeru, sto hobija i petero djece :D A ja samo superpametna, ljena i sa sto hobija koje započnem a nikad ne dovedem do nečeg... Al imam awesome boobs! Yay :D

    OdgovoriIzbriši
  16. Lijepo je kad je netko ima ambicije al ne znam...prvo se trebaju odredit neki stvarni prioriteti i šta te usrećuje. Ako su to stvarno tri fakulteta onda dobro, isto mislim da žena koja svoje ispunjenje ne vidi u fakultetima, hobijima i sličnom nije manje vrijedna. Mislim da na se na kraju sve svede na to jel nešto radiš zbog sebe ili zbog drugih. Ja superženama pokušavam biti naklonjena iako uglavnom samo okrenem očima :D

    OdgovoriIzbriši

Objavi komentar

Popularni postovi