F.

Da ste me do danas pitali koje mi je najgore iskustvo s posla vjerojatno bih vam rekla kako nisam dva tjedna spavala kad sam dala prvu zaključnu jedinicu, ili kako je teško slušati u kakvim uvjetima neki od mojih učenika odrastaju ili kako je 90% ovoga što radim čisto sranje, ali da me drži tih 10% koji su najbolje što čovjek može zamisliti.

Da ste me pitali jutros, rekla bih vam da sve pobjeđuje osjećaj panike kad saznate da je jedan od vaših učenika nestao. Ali ako me pitate sad ili sutra, pa vjerujem bilo koji dan do kraja života, bez sumnje ću vam reći da je najgore kad saznate da je jedan od vaših učenika mrtav.

Iskusniji kolege vjerojatno će mi sutra reći Naviknut ćeš se, i ja se sjećam svog prvog... kao što su mi rekli i za prvu jedinicu i za prvi neporavdani, za prvi ukor i za prvo isključenje. Ne znam što bi prvo samoubojstvo trebalo biti drugačije. Kad radite s velikim brojem ljudi, pa jasno je da će nekada netko od njih umrijeti i zašto bi se mojim učenicima događale samo lijepe stvari? Život nije takav, zar ne?

Ali problem sa mnom je, što ja nikad nisam preboljela tu prvu jedinicu. I sasvim sigurno će me smeđe tople oči jednog malog bajkera pratiti jako dugo. A tako i treba... Ako već mora.

Ja sam se nagledala puno smeđih očiju. I plavih i zelenih i onih koje mijenjaju boju. I sve ih pamtim. F. je imao velike smeđe oči i nula interesa za išta osim motore i spavanje. A na mojim se satovima naspavao pošteno, mogao bi još poštenije da sam mu dala mira. Sad mi je baš nekako žao da nisam.

Govorio je sporo, ako je baš morao i prije nego je odgovorio na bilo koju moju opasku ili pitanje, ispustio je jedno Kaj?, više zbog navike. Dobro je čuo. Samo mu je sluh bio ponešto selektivan. Školske su mu zadaće bile dobre. Doslovno dobre. Ulagao je u njih taman onoliko truda koliko je trebalo da ne bude najgori, a opet premalo da bi ostavio dojam nekoga kome je stalo. Bio je precool za to.

F. je imao jako lijep osmijeh. U tri sam ga godine možda vidjela 4 puta, jer (kao što sam već rekla), bio je jako cool. Ali tih je par puta bilo dovoljno za upamtiti. Nikad ne zaboravljam kako se moja djeca smiju. F. bi se osmjehnuo lijeno, pognuo bi glavu i spustio pogled, kimnuo glavom par puta kao da govori: Jeste me, uspjeli ste me nasmijati...

Nisam ni pomislila da će mu tako brzo ponestati razloga za smijeh.

Primjedbe

  1. Užas :( Nadala sam se da će to biti još jedan od onih koji nestanu pa se vrate nakon tri dana iz skitnje a ono ovako nešto :( Baš mi žao dečka, nije životu ni dao šansu :(

    OdgovoriIzbriši
  2. ne znam sto da kazem, pretuzno :(

    OdgovoriIzbriši
  3. Baš mi je žao!

    Možda na ovaj post zvuči malo glupo, ali sviđa mi se priča što pisala. Nisam imala interneta od onog posta kad si počela pisati tu priču pa sam tek sada sve postove pročitala :)Hoće biti nastavak?

    OdgovoriIzbriši
  4. Divna je svaka rijec kojus i napisala ovdje. Zao mi je njega :(

    OdgovoriIzbriši
  5. Žao mi je :( Drži se! Lijepo što si mu posvetila post..

    OdgovoriIzbriši
  6. Jako si me rastužila :(
    Niko ne može naučiti čovjeka da se nosi s takvim stvarima i situacijama. Ali i o takvim stvarima bi se trebalo pričati na fakultetu. Meni ih nikad nisu spomenuli.

    Drži se, draga!

    OdgovoriIzbriši
  7. Žao mi je...
    Vidjela sam na FB da ga traže i nadala se da nije najgore.

    OdgovoriIzbriši
  8. :-(

    kako to zaboraviti? Iskreno, ne bih ni htjela biti takav čovjek.

    OdgovoriIzbriši
  9. jedan od najtužnijih postova koje sam pročitala :(

    OdgovoriIzbriši
  10. Grozno.grozno.grozno. Imala sam i ja takav slučaj.

    OdgovoriIzbriši

Objavi komentar

Popularni postovi