Propos de moi - seconde partie

Mislim da imam dvije životne brzine: juri i stani. I to je to. Nema lagane šetnje, nema čekanja na semaforu. Ako mi je do nečega stalo, ako mi se nešto sviđa, ako mi se nešto ne sviđa, uvijek sam ekstremna u tome. Ako volim, volim svim srcem, ako prezirem, prezirem svakim treptajem. A upravo zbog tih mojih ekstrema ljudi me valjda doživljavaju kao neuravnoteženu. Opet, vjerojatno to i jesam.
Moje su emocije snažno oruđe, koje se vrlo lako pretvara u oružje. Znate ono, kao motika kojom u jednom trenutku iskazujete ljubav zemlji u vrtu, a u drugom trenutku je zakucavate u mozak nekog zombija koji se pojavio u vašem vrtu. (I curse you, "The Walking Dead"!) Nikad bez razloga, to odgovorno tvrdim. Nisam toliko neuravnotežena da se ljudi moraju bojati hoćemo li nakon kave prestati biti prijatelji. Nećemo. (Osim ako te ne ugrize zombi. U tom slučaju dobivaš žlicu direktno u mozak kroz oko.)
To kako se ja nečemu veselim stvarno je prizor. U stanju sam pljeskati rukama kao zadnja kretenka prije nego počne neki film ili najdraža serija. U stanju sam vrištati od sreće kad mi konačno stigne novi lak koji sam naručila, i nositi novu kupku po cijeloj kući da svi ponjuše kako fino miriše. Bez obzira žele li to oni ili ne. Često pričepim brata koljenima na kauč dok ne kaže da je nešto lijepo ili fino ili šta god već želim da svi priznaju.
Ako se pak razočaram, opet kreće tura po kući, a ovaj put svi moraju priznati kako čudno smrdi taj gel za tuširanje, ili kimati glavom dok se žalim na to da lažu u reklami i da lak uopće nije iste boje kao u katalogu, ili kako je fuj neki keks. Naporna sam.
I ja ne znam živjeti ako nisam na jednom od ta dva pola. Za ili protiv. Mogu ja biti neopredjeljena. Kada se radi o nečemu za što me apsolutno nije briga. Ali to za što me nije briga ni ne ulazi u sferu mog života. Vrlo se lako uzbudim oko nečega, jurnem prema tome, isprobam, ako se razočaram moje oduševljenje na samo da splasne, nego ode u drugi ekstrem, onaj kad ću vrlo jasno i glasno reći da sam se zajebala i da sam se uzbuđivala oko ničega. Većina ljudi će biti tiho. Neće jasno dati do znanja da su se zaletjeli, da je to bio fail. Strašno su oprezni. I ja sam oprezna. Kad prelazim cestu, na primjer. Ali ne znam što je sramotno u promjeni mišljenja, ako ste mišljenje promijenili s razlogom. Nije li gore u ime neke principijelnosti držati se pogrešnih stvari ili ljudi, kao pijan plota? Osim toga, sve se mijenja. Ljudi koji s vremena na vrijeme barem ne preispitaju svoje stavove vjerojatno su jako ograničeni ljudi. Nema ničeg čudnog u tome. Meni je savršeno prihvatljivo da svaka životna faza sa sobom nosi specifične poglede na svijet. Zašto smo uopće ovdje, ako ne da nešto naučimo?
Sve duboko proživljavam. Velika sam emotivka, sve osjetim. A davno sam naučila da se emocije ne može kontrolirati. Može se kontrolirati ispoljavanje tih emocija, dozirati ono što ide van, ali u meni je i dalje prava mala oluja svega i svačega. Kad ste direktni u iznošenju vlastitog mišljenja ljudi nekako pretpostave da nemate samokontrole ili da vas nije briga, ili da ste brutalni, ili kako moja Z. kaže, otrovni. Ne znam koliko otrovna jesam, ali znam da ono što kažem najčešće nije ni pola onoga što mislim. Go figure. Samokontrole ipak imam.
Ono što ljudi nikako da shvate (a možda i bolje) jest koliko bezopasna ja zapravo jesam. Pas koji laje ne grize, kažu. Ako mi se nešto ne sviđa, ja ću ispucati čitav rafal zajedljivih komentara, psovki i sličnog. A onda je za mene ta priča završena. Ovako ja na to gledam... Postoje ljudi koji će zbog birokracije i bezobrazne žene na nekom šalteru otići kući i vratiti se s pištoljem, oni koji će planirati mjesecima kako se osvetiti, naći na internetu kako se radi bomba i pokušati napraviti istu. A postojim i ja koja ću reći staklu na šalteru: Vi ste svi za ubiti, a onda otići doma. I napisati post na temu kako bi pola ljudi trebalo ubiti. See? Bezopasna.
Umjerenost mi nije jača strana. Hiperbole mi dođu kao dobar dan. Ali volim to pretjerivanje u svom izražavanju. Pomaže da istaknem bitno, pomaže mi da svemu priđem s dozom humora. Stvarno ne volim kad dobijem prijeki pogled nakon što kažem da bi određene ljude trebalo sterilizirati da se pomogne evoluciji. Pa moram objašnjavati da to nisam stvarno mislila. A ako me netko zna, također zna da to nije nekakav nacistički plan koji namjeravam provesti, nego samo trenutno komentiranje kretenizma koji me okružuje. Opet, reagirati umjereno na budale zapravo znači ne reagirati. Prekasno je za lagano sugeriranje. Doista mislim da se svaka glupost tako mora nazvati. Jebeš političku korektnost. Nema toga po čemu ja ne bih mogla pljuvati, i nema toga s čim se ja ne mogu sprdati. I nema zdravijeg pogleda na život od toga!
Kad smo već došli do sprdanja, moj smisao za humor je vjerojatno nešto zbog čega me se ljudi plaše. Najviše volim zajebanciju na vlastiti račun. Mislim, pogledajte me. Imam materijala za sate i sate sprdanja. I nemam problem s tim. Nakon sebe, volim se sprdati i s drugima. Netko to prihvaća zdravo i vraća istom mjerom, netko ne.
Da se razumijemo- nije mi zabavno forsirati ovako nešto. Ako vidim da se ljudi vrijeđaju, neću nastaviti s provokacijom. Iako bi im možda dobro došlo da malo očvrsnu. Poštujem tuđe pravo da ne vole šalu na svoj račun. Ali očekujem i da oni poštuju moj običaj da sve što postoji skinem, ogolim i onda se tome smijem. Jer je smiješno. Sve je smiješno gledano iz prave perspektive. Da, ja sam jedna od onih koje prasnu u smijeh ako se netko posklizne na sprovodu, ja sam jedna od onih koje prasnu u smijeh usred razreda, ja sam jedna od onih koje prasnu u smijeh uvijek onda kad se očekuje da svi budu smrtno ozbiljni i suzdržani i dostojanstveni. Dostojanstvenost mi nije jača strana.
Često samu sebe iznenadim koliko moj smisao za humor zna biti plitak. Crkavam od smijeha kad se netko rastepe na cesti, jedva dolazim do daha kad netko dobije loptom u glavu, korektno ili ne, smiješno je. Smiješno je kad netko tko je meni solio pamet pričajući o tome kako se živi sam sebi zajebe život, smiješno je kad netko vidi ovo na psećoj guzici, smiješno je kad povrće ima proste oblike, tuđi lapsusi... Ako ćemo biti iskreni, uvijek možete naći nešto čemu se možete smijati. Ili nekoga.
Posebno je zabavno smijati se ljudima koji žele da ste ozbiljni u određenom trenutku. Zabavno je trolati nečiji razgovor. Idealan za to je moj brat koji svako malo dođe s nekom ozbiljnom, ali kretenskom pričom. Isto radim i učenicima koji požele podijeliti svoje lovačke fantastične priče s razredom. Shame on me! U moju obranu, na kraju se svi smijemo. Ako moja djeca od mene nešto nauče, onda je to kako se smijati.

... stay tuned...
(uskoro o mojoj ljubavi prema detaljima i općem pogledu na život)

Primjedbe

  1. Meni je cika psihijatar rekao da je smeh moj odbrambeni mehanizam. Kad bolje razmislim - bolje to nego nesto ekstremnije..
    A najvise volim da se smejem na zubarskoj stolici i na tim nekim koncertima ozbiljne muzike i premijerama u pozoristu (a ko se ne bi smejao da vidi ko sve dolazi..)
    Za pravi smeh, onako od srca, treba mi mnogo, mnogo vise od pseceg dupeta..

    OdgovoriIzbriši
  2. Pa zar nisi rekla da ćeš pisati o sebi a ne o meni?
    Toliko je primjera s kojima se mogu poistovijetiti. Možda sam previše afektirana, ali jednostavno tako funkcioniram. Samo ekstremi. Voljela bih biti umjerenija, i ne gaziti gas do daske, zajebalo me više puta u životu.

    OdgovoriIzbriši
    Odgovori
    1. Fali mi smajlije gore, pa proberi :) :D :*

      Izbriši
    2. ma i mene je zajebalo. ali opet mislim da je bolje biti takav, nego mrtvo puhalo.

      Izbriši
  3. U ovom postu sam pročitala dvije stvari s kojima se posebno poistovjećujem:
    -pravo da promijenim mišljenje. Ja sada mogu reći da mi djeca nisu ništa zanimljvija od bilo kojih drugih mladunaca ali zadržavam pravo da izmijenim mišljenje za
    -nagon da se smijem u najgorim mogućim situacijama i na najgore moguće stvari.
    Ništa ne treba shvatati previše ozbiljno, a najgore je sebe samog shvatati preozbilno.
    Za sve ostalo ti si meni super :)

    OdgovoriIzbriši
  4. ne znam uopće kako sebe opisati, i shodno tome ne znam kako se itko može opisati.
    ono što ja vidim na sebi nije uvijek ono što okolina vidi, i, ako sam išta naučila u ovih par desetljeća života, jest da će uvijek postojati netko kome neću sjesti.
    moj jednostavniji život počeo je kad sam postala umorna od objašnjavanja i opravdanja, svima, nekome, bilo kome, za postupke, za humor, za radovanje životu..i nevjerovatno je koliko ljudi će imati potrebu ukazati na to da iskačeš iz kalupa. razbila sam kalupe.
    sve ovo što navodiš, drugačija, čudnija, s pomaknutim humorom..ne znam, meni se uopće ne činiš toliko čudnovatom. samo, ovi prosječni i dosadni su strašno glasna skupina, kad bi utihnuli malo, čula bi velik broj glasova onih koji se smiju tvojim vicevima i klimaju sa razumijevanjem na tvoj eelaboriranje svemira.

    OdgovoriIzbriši
    Odgovori
    1. odlično mi je ovo što si rekla o kalupima i čestitam na razbijanju istih. nervira me kad me netko pokušava nagurati u neku ladicu, kažem nagurati jer to obično ide na silu.

      Izbriši
  5. Volim te *_*!!!Kao što sam rekla,drago mi je da nisam sama na svijetu,da nas još ima,jer mi muž stalno govori da sam unikat,da takve ljude kao ja nikada nije upoznao,sada ću mu dati da pročita tvoje postove da se uvjeri u suprotno ;))

    OdgovoriIzbriši
  6. Ne znam za druge ali čika Isus je zaista na onoj guzi, jurila sam i ukućane da im pokažem, neki se složili, neki se smejali, a neki rekli da više neće plaćati internet :P
    Ja sam flegma, kad volim volim, kad ne volim ne volim, smejem se svemu i svačemu, sprdam se sa svim i svačim, ali u suštini, flegma :D

    OdgovoriIzbriši
    Odgovori
    1. ja sam živčanjak, drago mi je :)))

      i da, ono je totalno isus

      Izbriši
  7. Citam ovaj post i dranjam se: BRAVO! BRAVO! XD Opet moram uputiti standing ovations!

    OdgovoriIzbriši
  8. Zahvaljujem blogerici Nails for fun što te je otkrila pa sam mogla ja otkriti tebe i što reći nego da... uzimam te i u dobru i u zlu. :P
    Zbilja si svaku riječ opisala mene, uz sitno iznimka (ok, ne baš svaku riječ). Ali, zbilja si me srcem i dušom rasplakala jer sam mislila da sam jedina s takvim ponašanjem koja mom dečku ide užasno užasno na živce i sad mi je puno lakše kad vidim da nisam jedina (uključujući i komentare) i sretna jer smatrate normalnim to nenormalno ponašanje. E pa, žene, hvala vam naljepša i sad mogu fino ignorirat što moja druga polovica drobi i otić u svom pravcu.

    OdgovoriIzbriši
  9. Kao da citam o sebi...u vecini stvari smo slicne! :proud: :)

    OdgovoriIzbriši
  10. Nije li čudno kada pomisliš da si jedna od rijetkih s nekim specijalnim ponašanjem ili navikama i onda napišeš post o tome i otkriješ da je 80% tvojih čitateljica isto takvo :) Kao ja i moj lollypop finger i evo tvoje ponašanje koje btw i ja imam (npr kad sam vidjela bubble tea i bilo je OMFGOMGOMGOMGOMGOM GOTTA HAVE IT!!! a D gleda ono - wtf :D a da zakljucim da je fuj ne bi mi uopće bilo bed to isto kazati drugima )

    OdgovoriIzbriši
    Odgovori
    1. tako sam hepi sad zbog svih ovih komentara (iako, brijem da kad dođem do bitchiness neće biti toliko "i ja isto" kom.)

      Izbriši
  11. Oooo da, ponekad mislim da sam bipolarna koliko mi emocije variraju :D

    Zajebancija na svoj i tuđi račun mi je OK, ali ne volim pregrubu zajebanciju.

    I-i-i smijanje. O da. Iako se slažem da bi to mogo bit obrambeni mehanizam.

    OdgovoriIzbriši
    Odgovori
    1. obrambeni mehanizmi postoje s razlogom, sve dok mi drži glavu iznad vode, ja sretna

      Izbriši
  12. Ja se divim ljudima koji mogu bez nekog ustrčavanja pokazati svoje emocije... Volim ljude koji imaju smisla za crni humor, ironiju. Volim ljude koji me mogu od srca nasmijati bilo usmeno i/ili pismeno :) ... volim ljude koji shvaćaju da je život ozbiljan, ali ga ne treba shvaćati ozbiljno. ( ako to ima ikakvog smisla)

    Oni koji me poznaju, kažu da sam gotovo 90% vremena vesela, hiperaktivna, dobre volje, nasmijana i uvijek spremna za zajeb... ali to je samo fasada...jer sam od malena naučila da svoje osjećaje ne smijem iskreno pokazati, jer ih se vrlo lako može zloupotrijebiti ( traume iz djetinjstva i tinjeđerskih dana)
    Veliki sam ekstrem u pogledu osjećaja, mogu biti izuzetno vesela, ali bogme i bijesna, ALI tu sada dolazi veliki ALI to ne pokazujem... Držim u sebi i dobro i zlo ( pogotovo zlo) dok to ne eksplodira iz mene van, a TADA, jadan onaj tko mi se nađe na putu...( hvala bogu pa sam otkrila boks i trčanje)

    Zato ostani takva kakva jesi, jer bolje je sve izbaciti iz sebe van, nego držati i pustiti da kuha...

    P3

    OdgovoriIzbriši
    Odgovori
    1. imala sam ovu neozbiljnu fasadu prije, znam o čemu pričaš. onda sam jednostavno odlučila da mi je dosta skrivanja... zapravo, nije to bila toliko odluka, koliko sam pukla :D

      Izbriši
  13. Imam jedan gif koji je onako bas za tvoje koriscenje... Videla sam ga i pomislila na tebe! Ali sam ga sacuvala i ne znam pre koga cega da ti posaljem... Ideja?

    OdgovoriIzbriši
  14. pa ovo je predobro, svaka čast na iskrenosti, potpuno se slažem sa svime što si napisala :))))

    OdgovoriIzbriši
  15. pa ovo je predobro, svaka čast na iskrenosti, potpuno se slažem sa svime što si napisala :))))

    OdgovoriIzbriši

Objavi komentar

Popularni postovi